pIsAnIJe

2008-02-04T15:16:00.000-08:00

Odlucio sam da se probudim.
"Kakva odluka" - rekao bi neko.
Vucem se hodnikom i na raskrsnici skrecem desno.
Sa vrata me zaskace polumrak i obara me na krevet.
Zauzimam uobicajeni polozaj.
Prvo sam napisao "omiljeni" ali sam brzo izbrisao jer ne mogu sa sigunoscu tvrditi da mi je bas to "omiljeni" polozaj.
"Kako s' kim". "Kako s' kim".
Kao od martinele odbija mi se po lobanji i odzvanja u ritmu plemenskih bubnjeva.
Nocas sam sam.
Sklapam oci i budim se.
Ljusturu ostavljam u Briselu.
Hopala (citati bez H, kao "opala") - opet sam u sobi.
Samo nekoj drugoj.
Nepoznatoj.
Budjenje uvek sa sobom nosi i dozu neizvesnosti.
Iznenadjenje.
Gde su vrata?
Da. Gde su vrata?
Izlazim kroz prozor i zaticem februar.
Linija vremena se zakrivljuje.
Ruku pod ruku, Odbrojavanje i Gravitacija lagano nestaju...
Dobro - Odbrojavanje mozda i ne.

2007-08-15T01:32:00.000-07:00

Nocas mi se ne spava. Pise mi se. Pokusavam ali ne ide. Ne znam odakle bih poceo. Kroz glavu mi se provlace kriza na finansijskim trzistima koja se iz dana u dan produbljava, teroristicki napad u Rusiji, Nju Orlans dzez bend od veceras, predstojece preuzimanje ABN AMRO banke i Ines. Tu su i Barbara, reka Zenne i gradonacelnik Brisela iz XIX veka – de Bruker…

A zar ne bi bilo lepo da sada, bas u ovom trenutku, recitujemo Miku Antica ili pevamo Arsena u pauzi od posla ?

Ako postoji, vizija je jedini putokaz koji valja pratiti na ovom proputovanju kroz vecnost.

Sve je u detaljima.

2006-11-03T20:45:00.000-08:00

Obilazimo veliki akvarijum i ulazimo u njegovu omiljenu sobu. Dok on priprema kafu u drugom delu stana pogled mi luta po neobicnoj prostoriji. Za oko zapada drveni ram srednje velicine i u istom otisak prsta. Na vrhu velikim slovima ispisano AIESEC Identity. Nabacujem osmeh i prilazim blize ne bih li procitao ostatak teksta. Citam... Danasnji tekst znam napamet, vec par godina zivim isti... ali ovaj je nekako drugaciji... Pa da, razmisljam, kako i ne bi bio drugaciji, dvadeset godina je proslo... Necujno u sebi poredim dva teksta i zakljucujem da se svode na isto... Sistem vrednosti za sva vremena...

Na drugom zidu, pored platna, zastakljena karta sveta. Ovog istog ali u nekom drugom vremenu. Izbledele boje svedoce o godinama koje su prosle a koje je ona ocigledno prezivela... Ispod karte u manjim ramovima slike nekih ljudi. Mladih i nasmejanih ljudi. Bar desetak slika. Na nekima prepoznajem iste ljude...

Secer? Dve kasicice. Malo mleka? Moze.

Ogroman radni sto. Na njemu milion sitnica. Za nekog haos a za nekog savrsen red. Opet ram sa slikama. Cudnog je oblika. Na slikama pretpostavljam zena i dvoje preslatke dece. Miris kafe je tu... Par sekundi i on tu je. Namerno sam dozvolio da me zatekne kako posmatram slike ne bi li mi mozda pojasnio znacenje istih. Pita me da li marim da pusti neku muziku. Ne marim. Neki instrumental... Ne prepoznajem ali mi se na prvu loptu dopada... Opusta me...

Nosena vetrom zavesa se pokrece... Kroz prozor proviruje plavo nebo, krovovi nekih zgrada, mnostvo antena i zelenilo drvoreda na dohvat ruke...

Mogu li da Vas upitam nesto?

Naravno.

2006-10-15T20:55:00.000-07:00

Nedelja.

Jedna od onih oktobarskih koje podsecaju na leto koje je iza nas i najavljuje sve blizi period raznolikih kisobrana, oblaka, vetrova i otisaka cipela na kisom natopljenoj zemlji, tamo gde ista jos uvek nije pretvorena u asfalt…

Setam.

Huk vetra i pucketanje lisca po kojem tako bezciljno koracam, uz plavo nebo i sunce koje se u pojedinim delovima probija kao kroz neku retku izmaglicu, prijatno nadrazuju cula i cine da se osecam nekako cudno, lepo. Evo i muzike. I to bas one koja opominje na umetnost zivljenja i neprocenjivu vrednost zivota. Tango. Cuvena tema iz filmova Sindlerova lista i Miris zene.

List nosen vetrom trazi svoj put do zemlje. Vetar svestan cinjenice da se taj list vise nikada u tom obliku nece vratiti na stablo produzava njegov boravak u vazduhu. Vetrovi sve znaju. Ne znam kako, ali to je jednostavno tako. Kosulje koje sam jutros oprao trenutno se suse. Decak se igra loptom, tim savrsenim trodimenzionalnim predmetom, nesvestan koliki uticaj bas ta bezazlena igra ima u razvoju njegove licnosti. Nedaleko, par u sezdesetim se izlezava na travi. Nemacki bokser neskracenog repa uziva u sopstvenom svetu jurcajuci levo desno, bez pravila…

Nedostaje balon… Ptice su tu ali balona i dalje nema…

Oduvek sam zeleo da imam autic na daljinsko upravljanje. Mozda ovih dana skoknem do prodavnice igarcaka i kupim sebi jedan. Prilikom posete prijatelja mogao bih da montiram i prikolicu i iskoristim ga za originalnu distribuciju piva i grickalica po stanu…

Prija mi ovo sunce. Cini da mi detinjstvo, bmx bicikl zutih guma, sva ta proleca i jeseni, psi i dragi mi ljudi nekako manje nedostaju…

Jedan od mojih omiljenih recepata za zivot je krajnje jednostavan i pojavi se crnim smesnim slovima na ekranu mobilnog telefona svaki put kada ga ukljucim:

Panta Rei. Carpe Diem.

I to je to.

Kada hocu da proverim drzim li se toga, postavim sebi jedno jedino pitanje: Sta bih promenio da mogu da se vratim u proslost – koji su to dogadjaji i postupci? I lista je jos uvek kratka, ima par stavki, mozda jednu ili dve…

Zivot je u principu tuzan. Ili ipak nije ? KOsmos ce ga znati…

Napravicu blog koji ce sadrzati samo misli obicnih i masi nepoznatih ljudi i pozitivne vesti iz zivota… Pozitivne vibracije su nesto sto ovom svetu bas nedostaje…

Otvoricu racun u banci i omoguciti svim prijateljima da povremeno uplacuju nesto novca na isti… i za desetak godina cu tim novcem oragnizovati brod i dvonedeljno krstarenje nije vazno kuda… Samo za nas. Projekat cu svrstati pod vec dugo planirani i trzistu jos uvek nepoznati brend Total Reflection.

Ucitelj ce se sam pojaviti kada ucenik bude bio spreman.

Ko je spomenuo peglanje ?

2006-10-11T16:42:00.000-07:00

Brisel, ABN AMRO banka, oktobar 2006.

Odem do kuhinje, izaberem kafu i pustim da mi masina smucka super napitak.

Dok tako cekam, pogled mi zastane na poluotvorenoj masini za pranje sudova...

Sama protiv svih, neustrasivo sija bela solja sa sledecim natpisom:

AIESEC
LC Belgrade EF
Serbia and Montenegro
www.ef.aiesec.org.yu

Dobar osecaj.

Kao i uvek kada vidim nekog od kolega da pije caj ili kafu iz takve solje. Svi koji su bili u odeljenju prosle godine kada sam odlazio sa prakse su dobili po jednu...

2006-10-07T02:31:00.000-07:00

U. je bio vecaras. Moja teorija je srusena. Ipak nisu u pitanju samo dve sile. Postoji i treca. Jedan od delica koji je nedostajao je pronadjen. U ovom slucaju, U. je bio ta treca sila. Dve sile su nedovoljne da stvore pojavu. Dve sile su nedovoljne da stvore fenomen. Kada stoje u ravnotezi nista se ne desava. Ako se pak desi da jedna nadvlada drugu, cesto izostane rezultat jer u svoj toj kratkorocnoj nadmoci sama svrha postojanja te sile se izgubi, krajnji cilj ostane nekako izostavljen. Na trenutak zaboravljen. I iznenada vec postaje kasno, nova borba dve sile je vec uzela maha ! Treca sila je neophodna za realizaciju same promene, inace bi se sve svelo na kretanje u zacaranom krugu. Zakon trojke. Istinsko precizno znanje je izricito u tome. Kosmos ne laze.

Zasto nas um ima problem da to prihvati? Da li je u pitanju neka tehnicka greska ili to znanje nije namenjeno svakome?

Zasto bi Bog uopste pravio razliku izmedju ljudi?

Mozda iz istog razloga iz kog ljudi prave razliku izmedju bogova?

Ko bi ga znao…

Mozda i misao bozija ima svoju evoluciju koja iz slobodne konkurencije iz doba divljastva, preko danasanjeg oligopolizma polako tezi monopolizmu… Nije li to onda vrsta centralizacije? Pa sta i ako jeste. Sta ti molicu lepo imas od toga? Sta? Da ne mislis da bi matricna struktura bila bolja?

Ima li kosmos pamcenje ? Cemu bi bila svrha tako necega ?

I koji si ti uopste faktor da dovodis u pitanje veliki kosmos ?

Ali ko ce onda ako ne ti. Sada i ovde. Uvek i svuda.

Ko?

bORISE !

2006-09-24T12:09:00.000-07:00

24/09/2006

Tacno dva meseca van Srbije. Fakat, sredisnja vrednost. Na jednom kraju je mnogo duzi period kada pomislim na drage mi ljude i period koji se nismo videli, a na suprotnom osecaj koji imam kada pomislim na posao i svoj zivot ovde i koji kaze da sam ovde bas kratko. Klasika relativitet. Elem, kalendar kaze ravno dva meseca. A kalendar ne laze, zar ne?

Samo sto sam dosao sa stanice. Sanja i Zoki [moji sestra i zet za neupucene] su trenutno na putu ka Beogradu preko Budimpeste. Nakon 16 punih dana. Cudan je osecaj ponovo biti sam u ovom stanu. Navikne se covek brzo na pozitivne promene i onda posle bude tuzan kada dodje do sledece promene. Tako to ide. Sve tece a secanja ostaju ugravirana negde u nama. I kako god okrenes, covek nekako bude bogatiji.

Interesantan period je za mnom. Uhodavanje na poslu, putovanja [od skorasnjih vredi pomenuti Ostende na Severnom moru, Briz, Amsterdam, Anverp, Dinant], upoznavanje novih ljudi. Eto na primer na drugom spratu u zgradi zivi polu Poljakinja polu Srpkinja. Dominika Cosic. Tata joj je Srbin. Studirala srpski i jos neki jezik, sada je novinarka ovde u Briselu. Rodjaka joj ni manje ni vise Ivana Cosic, pevacica. Nikada je nisam slusao, al’ kao i da ima veze. I tako sinoc ona mene pozove na rodjendan. Izadjem ja onako kao sa plaze (jer sam isprobavao novi sorts) i u kaficu udaljenom 8,5 metara od zgrade naletim na pravu malu poljsku zajednicu. Narucim Westmal Triple, omiljeno pivo [prilicno jako] i krenem u upoznavanje. I tako naletim na dve devojke koje govore srpski, upoznam zenu koja radi u Evropskom parlamentu i muza joj Madjara koji bas dosta zna o Srbiji, drugu koja radi u Evropskoj komisiji i hoce u Srbiju na odmor, jednog hirurga, masu novinara i ko zna koga jos. Na konto sinocnog iskustva rekao bi covek da pola Poljaka govori srpski, ali ipak nije tako. Cudan je ovaj Brisel grad, internacionalan na kub.

Sledece nedelje opet putujem u Amsterdam. Ovog puta povod je trening na koji me banka salje. Dolaze zaposleni u CPMu [Credit Portfolio Management] iz raznih zemalja. Osecam bice internacionalan poput AIESEC seminara sa delegatima prosecne starosti 40 :) Ali ’ajde da sacekam pa cu da komenatrisem nakon seminara. Nacuo sam da je hotel sjajan jer su neke kolege vec bile na tom seminaru prethodnih godina. Dobio sam i materijale za pripremu za seminar – ni manje ni vise 100 strana teksta sa “strogo poverljivo” velikim slovima. Eh…

Prosle nedelja je inace bila hit nedelja. Imao sam prvi sastanak van banke, u jednoj velikoj multinacionalnoj firmi [ne bi trebalo da spominjem nazive firmi, pa to i necu ciniti]. Bio sam deo cetverca za pregovore [dva “eksperta” za odredjeni bankarski “proizvod” iz Amsterdama sa znanjem o svim tehnickim detaljima proizvoda, jedan stariji kolega iz Brisela, inace jedan od potpredsednika banke u Belgiji i ja, “klinac” koji tek krece da uci tajne zanata. Sastanak od tri sata. Devet cifara u igri, a nisu dinari. Finansijski inzenjering na delu. Sastancio sam ja i ranije u Srbiji ali to su uglavnom bile sestocifrene sume pa jos i u dinarima [izuzev IC-a 2003 gde je bilo sestocifrenih i u evrima i dolarima]… To su bili dani…

Kada sam rekao da je prosla nedelja bila apsolutni hit, pored ovog sastanka imao sam na umu i korekciju plate, pozitivnu naravno. Mozete misliti osmeh zadovoljstva koji je ta informacija proizvela na mojim usnama :) Naravno, ukazano mi je i na to da se takve korekcije ne desavaju cesto i da ne ocekujem tako nesto na svaka dva meseca. Opet relativitet kao i na pocetku :)

I to nije sve. Poceo sam i sa casovima holandskog. Zasto holandski? Pa u istoj je grupi [porodici, familiji ili kako god da se to kaze] jezika kao i engleski, a i radim u holandskoj banci. Ima neke logike. Inace kurs od 4 meseca me kosta ni manje ni vise vec ravno 20 EUR [udzebici ukljuceni u cifru]. Ostatak sponzorise Vlada Holandije jer sam isao na trazenje kursa jezika preko House of The Netherlands gde sam imao razgovore, radio neki IQ test i sl.

I eto tako dragi moji, saljem vam sada ovih 700+ reci i idem da se bacim na citanje materijala ne bih li pokazao strancima u Amsterdamu sta sve moze Srbin sa dvadeset i kusur kada je upravljanje rizikom i kreditnim portfolijom u pitanju :)

Pozdrav & Poljubac.

bORIS

2006-01-02T03:15:00.000-08:00

...za MC 2004/05 tim...

Ne mogu da spavam pa samo tako...

Srce mi ne da mira nocas...

U svakoj sekundi na desetine razlicitih slika mi se vrati izazivajuci uspomene... izazivajuci snazna osecanja koja obuzimaju...

Prijatelji moji, od srca vam zelim sve najlepse u novoj, 2006. godini... Zelim vam nove pobede koje ce vas vinuti u visine, kao i nove poraze iz kojih cete izvlaciti neke nove pouke, dizati se na noge i kretati dalje jos jaci, motivisaniji i spremniji za izazove koji ce se naci na putu... Bila u pitanju pobeda ili poraz ne zaboravite da uvek u ljudima iz ovog tima mozete naci oslonac, podrsku, drustvo za lumpovanje ali i rame za plakanje, ruke i grudi za snazan zagrljaj...

Sa nadom da cemo se uskoro okupiti i u kompletnom sastavu podeliti jos jedan dan ili vece naseg zivota,

pozdravljam vas kako se samo veliki prijatelji i jahaci na talasima Heraklitovih promena mogu pozdraviti!

Iskreno vas, u sitne sate,

bORIS

2005-12-22T12:08:00.000-08:00

"AIESEC SpIRiT"
pisanije inspirisano diskusijom na Beograd FON Community-u, druga polovina decembra 2005.

@ duh je nesto sto je svepristuno… nesto sto ispunjava i daje smisao svemu. To je otelotvorenje zivotne energije, i to one pokretacke energije koja su iskazuje u vrednostima koje postujemo, u stalnoj zelji za ucenjem i novim saznanjima, u neprestanim naporima da napravimo nesto pozitivno u nasem zivotu kao i u zivotu drugih ljudi…

Duh daje identitet organizaciji, a i sam je nastao kao posledica identiteta i sistema vrednosti koji se neguje generacijama unazad… Duh prozima svakog coveka...

Za mene je AIESEC duh nesto najlepse i najvrednije sto AIESEC ima… Nesto sto se gradi vec vise od 50 godina… Obratite paznju: gradi! Duh nikada nije oformljen jednom za svagda… to je dinamicna kategorija… nesto sto se krece… menja… i ispunjava sve sa kojima jednom dodje u dodir… i nikada se ne zna koji pojavni oblik moze uzeti…

Duh osecam u svom srcu… a prepoznajem ga u pogledu… zagrljaju… dodiru ruke… Pronalazim ga u osmehu ljudi koje srecem… kao i u suzama i osecanju totalne izmesanosti radosti i tuge kade dodje trenutak polaska autobusa sa konferencije…

@ duh o kojem ja pisem sam osetio i sinoc u Luvenu… Marko, Maske i ja smo bili u poseti nasoj devojci koja je zavrsila svoju aktivnu AIESEC karijeru na poziciji u MCu par meseci pre mog ulaska u AIESEC i od tada zivi i studira u Belgiji… i od tada nije posetila AIESEC konferenciju u nasoj zemlji… Igrom slucaja, zahvaljujuci istim prijateljima, nasli smo se i upoznali ovde u Belgiji… I znate sta kaze: "Svakog decembra i maja mi se javi isto osecanje – osecanja nedostatka skupstine… ali ne skupstine kao skupstine, vec skupstine kao mesta spajanja svih tih ljudi iz svih krajeva… kao mesta na kojem AIESEC duh dozivljava svoju punu afirmaciju"… Nakon samo dva sata razgovora sa njom ja sam se osetio kao da je poznajem citavog zivota… zato sto nas prozima isti duh…zato sto shvatamo znacaj i velicinu istog… I onda oci koje pocinju da suze u trenutku rastanka ne iznenadjuju… Za starije koje citaju ovo, u pitanju je naravno Bojana Babic…

Najezim se kada pomislim na NatCo 85th… na plenarnu iz koje ljudi ne zele da odu sa treninga koji je zavrsen zato sto stoje zagrljeni u krugu i pevaju Svi treba da znaju sta drugarstvo znaci i ostale decije hit pesme iz mixa koji sam napravio…na suze koje sam prolio nakon sto su svi sem Predsednistva napustili konferenciju… na sugar cube u kojem je nacrtano srce i u srcu imena svih LCeva i poruka bORO uspeli smo…

To je AIESEC duh… to je optimizam… to su snovi u koje se veruje… snovi koji se ostvaruju… to je pesma… to je princip work hard/party hard… to znaci raditi ono sto zaista zelis i raditi ga najbolje sto umes… uvek davati sve od sebe… i biti svestan da od svakog pojedinog coveka nesto mozes nauciti… Duh je razocarati se ali nikada ne izgubiti veru u ljude…

Duh se u krajnjoj liniji nalazi u odnosu prema drugim ljudima – govoru istine i cinjenju dobrih stvari… jer svi smo mi saputnici na ovom putovanju kroz vecnost i najvecu vrednost naseg zivota predstavljaju nasi prijatelji…

Ne! Nama nije potrebna nova pozicija tipa MC VP Spirit Research & Development…

jer duh je u meni… u tebi… u svima nama!

Sacuvajmo ga…

2005-09-05T22:46:00.000-07:00

Sugar Cube pred odlazak na strucnu praksu u Brisel

Republika, 05/09/2005

Odlazak na praksu jeste veliki i mozda odlucujuci korak u karijeri svakog AIESECovca, ali i svakog coveka uopste... Moj odlazak na praksu jeste bio povod da se veceras okupimo... ali kad bolje razmislim kada je to nama i bio potreban neki poseban povod za okupljanja poput ovog? :)

Vec znate da cesto razmisljam o kosmosu, o zivotu uopste... Centralno mesto u mojim mislima zauzima prijateljstvo! Cesto kazemo kako je svako prijateljstvo blago neprocenjive vrednosti... Aristotel ga definise kao jednu dusu u dva tela... A ja veceras prijateljstvo poredim sa ogledalom! Ogledalom svakog coveka... Velikim ogledalom sopstvenog zivota...

Gledam vas... i vidim sebe! Stojim ovde sa vama... i osecam ljubav... i to ljubav u pravom, iskonskom obliku... Ljubav radi ljubavi same!

I ne pitajte me nikada vise kako je moguce da sam uvek pun energije... radostan... i zasto pevam kada sam svestan cinjenice da to ne umem! Ne pitajte... jer sada znate odgovor... Vi sami ste sastavni deo tog odgovora... Vi sami ste najveca radost i smisao mog zivota... naravno uz voljenu osobu i decu koja ce doci za koju godinu...

Jednoga dana kada sve prodje... kada budemo zastali i podvlacili crtu... verujem da ce se mnogo toga izgubiti... ali isto tako znam da ce prijateljstvo biti ono sto je opstalo... i ostalo da svojim plamenom i dalje obasjava veliki deo naseg zivota, ako ne i ceo celcati!

I da... posto odlazim... red je da obecam da cemo se opet okupiti... i to uz kuvano vino i svetlost sveca... u nadi da cu sa sobom doneti osmeh na licu, radost u srcu i neke nove snove u ovim zelenim ocima!

PANTA REI, rece Heraklit... a ja vas molim da sada zaboravimo da postoji proslost... zaboravimo da postoji i buducnost... jer ipak,

OVO JE NASE DANAS I NASE DANAS JE VECNO!

Ziveli. Bravo!

2005-08-17T20:07:00.000-07:00

Pisanije za Newsletter AIESEC-a Srbije i Crne Gore
Beograd, avgust 2005.

Doslo je vreme da se krug lagano zatvori. Nakon skoro cetiri godine AIESEC iskustva dosao je i trenutak kada odlazim na praksu, doslo je vreme za jos jednu od mnogih promena u mom zivotu. Verujem pozitivnu.

Pocetkom septembra putujem u Brisel, gde cu cetiri meseca obavljati praksu u ABN AMRO banci. Ocekujem da ce praksa u mnogome doprineti mom licnom i profesionalnom usavrsavanju, otvoriti mi nove neke nove poglede na svet, nove mogucnosti i u globalu, promeniti me na bolje i omoguciti da kasnije nastavim da menjam sebe, organizaciju u kojoj cu raditi, a samim tim i svet uopste. Takodje, ne sumnjam da ce moj portfolio prijatelja nakon prakse postati jos raznovrsniji, i samim tim, zivot jos bogatiji. Prijatelja nikada dosta.

Na pocetku sam spomenuo krug... i to namerno... jer krug jeste savrsen geometrijski oblik, koji nema pocetak ali ni kraj... Bas kao i jedno pravo AIESEC iskustvo poput mog...

Dream. Explore. Discover.

2005-05-29T16:34:00.000-07:00

Pisanije inspirisano zavrsetkom aktivne AIESEC karijere,

Beograd, maj 2005.

Jul 2001.

Napustam 10 godina zivota... 10 godina timskog rada i napornog treniranja... Vodjen idejom strucnog usavrsavanja... Vodjen licnom vizijom... Napustam rukomet... Napustam nacin zivota na koji sam se totalno navikao... Napustam nacin zivota koji mi savrseno odgovara... Odlucujem se za promenu...

Oktobar 2001. - maj 2005.

Ulazim u malu kancelariju na medjuspratu Ekonomskog fakulteta i popunjavam prijavu... Ulazim i ne znajuci sta me zaista ocekuje... Ulazim pitajuci se: Vredi li?... Oduvek sam slusao svoje srce... Oduvek sam bio vodjen intuicijom...

...

Verovao sam u ljude... u timski rad... i ideju da se dobro dobrim vraca...

Pomagao sam ljudima, pratio njihovu viziju i vremenom gradio sopstvenu...

...viziju svog zivota, viziju organizacije kojoj sam pripadao i koju sam voleo, viziju boljeg sveta...

Sa tim istim ljudima sam proslavljao uspehe i delio trenutke neizmerne radosti i srece...

Sa tim istim ljudima sam izlazio na kraj sa svim izazovima koji su se pojavljivali na putu...

Sa tim istim ljudima sam prolazio kroz teske trenutke i posle svakog neuspeha bas ti ljudi su mi pomagali da izvucem pouku i postanem jaci...

Verovao sam u bolje sutra... Verovao sam da sve sto radim ima pozitivni efekat kako na mene, tako i na ljude oko mene, na svet uopste... Dao sam sve od sebe da bas na takvim temeljima nastavimo da gradimo nas mali svet...

Verovao sam u moc medjuljudskih odnosa... Ne savrsenog odnosa gde su svi mladi, lepi i veseli i gde nema konflikata... vec odnosa sa dosta razlicitih misljenja... sa dosta konstruktivnih konflikata... odnosa iz kojih uvek izlazi najbolja ideja i najbolje resenje u cijem formulisanju su ucestvovali svi u manjem ili vecem obimu...

Verovao sam da AIESEC cine agenti promena... da su to ljudi koji veruju u nesto... koji zele da uticu na to da se stvari desavaju... koji ne cekaju da se svet sam promeni vec ga sami svakodnevno menjaju... i da se neprestano pitaju nisu li bas oni orlovi medju pilicima...

Verovao sam u sebe... svoju viziju... ljude sa kojima sam radio... i iz sveg srca sam zeleo da stvorim nesto dobro, nesto vredno... nesto sto ce trajati i sluziti dobrom cilju... Zeleo sam da stvorim nesto cime cu se ponositi jednog dana...

Verovao sam u promene... i u ideju da postojati znaci stvarati svoje sopstveno postojanje...

Maj 2005.

Sedim na terasi... i po ko zna koji put posmatram sunce kako nestaje iza horizonta... Jos jedan velicanstveni trenutak... jedan od onih za koje pozelimo da prerastu u vecnost i nikada ne prestanu... Prava stvar za Reflection, rekao bi neko... a boje se menjaju iz minuta u minut...

Analizirajuci svaku boju pojedinacno, na prvu loptu bismo rekli sve same obicne boje... ali sve zajedno daju takav velicanstveni prizor pored kojeg sve ostale stvari deluju tako zanemarljivo... Tako i u zivotu... Svi mi kao pojedinci imamo svoje prednosti i nedostatke, svoje dobre i lose strane... I upravo ono sto nam AIESEC omogucava jeste da kao tim, kao celina, budemo posebni i jedinstveni, da zajedno proslavljamo uspehe i prevazilazimo neuspehe. Da kroz kontakt sa drugim ljudima shvatimo nesto novo o sebi, zatim o drugim ljudima, i svetu uopste... Da se zapitamo sta zelimo od zivota, preispitamo sopstvene ciljeve, definisemo nove, prosirimo pogled na svet, naucimo da stvari gledamo iz druge perspektive, i da, ako se odlucimo nesto da radimo - radimo iz srca i najbolje sto umemo jer je to jedini pravi nacin stvaranja pozitivnih promena u nasem zivotu. (preuzeto iz teksta koji sam napisao za brosuru 50 godina @ na EFu)

Jedno od vrhunskih osecanja jeste osecanje totalne pomesanosti radosti i tuge...

Najezio sam se...

Najezim se svaki put kad autobusi polaze sa konferencije...

...kada se setim filozofskih veceri i veceri drustvenih igara...

... kada pomislim na atmosferu na poslednjoj skupstini...

...kada pomislim na 52 godine postojanja... i svih tih ljudi koji su prosli kroz organizaciju...

...kada pomislim na ljude sa kojima sam radio.... njihovu posvecenost, odgovornost, veru, sjaj u ocima...

... kada pomislim na Male Zmajeve...

...na kosmos i sustinu covekovog postojanja...

...na kreativnost, energiju...

...na prijateljstvo...

U ovom trenutku AIESEC me podseca na sve to... na promene, planiranje, strategije, posvecenost...

...ali opet nekako najvise mi se kroz secanje provlace zagrljaji... pogledi... osmeh... poneka suza...

...i opet se u meni budi ono poznato osecanje... osecanje koje me ispunjava... osecanje koje ne bih menjao ni za sta na ovom ili nekom drugom svetu...

Ne... necu pojedinacno navoditi sve ljude koji su ostavili neizbrisiv trag na meni i u meni u proteklom periodu... ali moram iskoristiti ovu priliku da im se neizmerno zahvalim za vodjstvo, oslonac, podrsku, mentorstvo, razumevanje kao i kritike kada god je to bilo potrebno (a bilo je)... ili mozda najkrace receno, za pomoc ne samo da ostvarim vec i da zivim neke od svojih najvecih snova...

Danas...

Ja i dalje verujem...

Verujem u ljude... u timski rad... u AIESEC...

Verujem u ljubav... u prijateljstvo...

Verujem u sebe...

Verujem u bolje sutra...

Verujem u ljude koji ostaju da aktivno ucestvuju u radu organizacije... koji ce voditi organizaciju na putu ostvarenja vizije koju smo svi formirali mnogo godina unazad i u koju verujemo i dan danas...

...i podsecam da generacija koja naizgled zavrsava svoju AIESEC karijeru i izlazi iz organizacije, i dalje ostaje tu negde... da u svojstvu veterana i alumnija pomogne kada god pomoc bude bila potrebna...

...bas kao sto su to radile i jos uvek rade generacije i generacije clanova AIESECa...

Sutra... tj. osvrtanje na buducnost... jer uglavnom svi pitaju sta dalje?...

Posveticu se ljubavi i uzivati u istoj...

U junu me pronadjite na staroj adresi u Dubrovackoj 2... posvecenog ucenju i ispitima...

U julu i avgustu verovatno u Narodnoj banci Srbije na letnjoj praksi...

...a od septembra saljite mailove ili me posetite u Briselu, na praksi u ABN AMRO banci...

A planirajte i javnu odbranu diplomskog rada... pre ili kasnije :)

Ukratko... nastavljam da zivim svoje snove...

I na kraju... nastavite da verujete.... da sanjate... I ne samo to... Potrudite se da zivite svoje snove... naravno u onoj meri u kojoj je to moguce...

...i ne zaboravite da se pojavite na Take Over zurci (Cafe del Mar, Rajiceva 10), da zajedno ispratimo mandat koji je za nama... i sa puno entuzijazma udjemo u novi, 2005/06...

Pozdravljam vas.

Ziveli. Bravo.

Boris Zivkovic
President 2004/05
AIESEC in Serbia & Montenegro
Kamenicka 6, 11000 Belgrade, S&M
tel/fax: +381 11 26 21 455
e-mail: office@aiesec.org.yu
---------------------------------------------------------
National Leadership Team 2004/2005
---------------------------------------------------------
Still setting standards for future generations
---------------------------------------------------------

2002-11-19T22:31:00.000-08:00

Pisanije inspirisano YUMS-om 2002.

Prvo pisanije javno objavljeno...

Utorak 19. XI 2002.

Smiraj dana. Zalazak sunca. Nebo prepuno neverovatnih boja - ne secam se da je ikada bilo takvo... Odnosno, sasvim sam siguran da nikada nije bilo takvo, jer je svaki dan prica za sebe, svaki izlazak sunca, kao i svaki zalazak istog... Sedim u autobusu, bacam pogled pozadi i vidim kako 80% ljudi spava... i u tom trenutku obuzima me neko cudno osecanje. Sa tim istim ljudima sam proveo 4 dana, sa njima sam radio, pricao, klopao, druzio se i zezao... Da, shvatam, pa ja sam navikao na te ljude... I ne samo na ove koje trenutno gledam u busu, vec i na mnoge druge koji su vec sada na njihovom putu ka Novom Sadu, Subotici, Banjaluci, Srpskom Sarajevu, Podgorici, itd. ''Osecanje'' je sve jace i jace i ne mogu ga definisati... Ne mogu ga opisati recima...

Postajem svestan cinjenice da ce mi ti isti ljudi nedostajati... Da da... Nedostajati, i to u pravom smislu te reci...

Opet gledam u nebo. Zatim, zatvaram oci i pokusavam da zaspim... Ali ne... I dalje mi misli ne dozvoljavaju da spavam... Stotine razlicitih slika mi se provlaci kroz glavu - i svaka naredna je podjednako lepa i zanimljiva, ako ne i vise od toga... Kada sam krenuo na ovaj motivacioni seminar, mislio sam da na mene i nece ostaviti neki poseban utisak iz vise razloga - vec sam bio na motivacionom prosle godine, znam kako to izgleda, sada ne idem kao delegat, itd... Ali... Pogresio sam... i priznajem svoju gresku...

Sada znam... Nije Sokrat slucajno rekao da prava spoznaja dolazi iznutra... Ja mogu da napisem na desetine stranica o motivacionom seminaru ove godine... ali to ne moze zameniti i ne moze se meriti sa osecanjima koja je u meni probudio ovaj seminar.

Sunce je odavno zaslo. Svi spavaju (cak i ovaj 'WinAmp' pored), sem dva HR-a iza mene koji pricaju li pricaju... Cuje se ''Ne dam da ovaj osjecaj ode...''... A ja... ja i dalje sedim i zagledan u mrak opet dolazim do istog zakljucka... ali se osecam kao da je u pitanju prvi put... i kazem sebi:

AIESEC is PEOPLE

... i shvatam da jedna od osnovnih stvari koje motivacioni omogucuje jeste da se kroz kontakt sa drugim ljudima bolje upoznamo i shvatimo nesto novo o sebi, zatim o drugim ljudima, i svetu uopste... Da se zapitamo sta zelimo od zivota, preispitamo sopstvene ciljeve, definisemo nove, prosirimo pogled na svet, svoje vidike, naucimo da stvari gledamo iz druge perspektive - sa razlicitih aspekata, i da ako se odlucimo da nesto radimo - radimo ga iz srca i najbolje sto umemo jer je to jedini nacin stvaranja pozitivnih promena u nasem zivotu.

One to one we'll change the world
By giving to another a helping hand along the way
A simple act of love is what changes are made of
So, one to one - WE'LL CHANGE THE WORLD